Početna > Biblioteka > Izložbe knjiga > Izložba knjiga Atanasije Stojković >
Atanasije Stojković: „Na smert besmertnago Joana Rajiča”*

   Jedan od najvećih dometa srpskog klasicističkog pesništva, ali i srpske refleksivne poezije u minula dva stoleća svakako predstavlja heksametarska elegija Atanasija Stojkovića (1773-1832), „Na smert besmertnago Joana Rajiča“ (Budim, 1802). U tom trenutku, Atanasije Stojković je na vrhuncu svog književnog stvaranja: 1800. godine izlazi mu Kandor ili otkrovenije egipetskih tain, a 1801. izlazi mu Aristid i Natalija, prvi romani nove srpske književnosti; istovremeno, između 1801. i 1803. godine objavljuje trotomnu Fisiku, delo koje na tipičan predromantičarski način objedinjuje naučni i umetničko jezički, prevashodno lirski diskurs. Ali, za Atanasija Stojkovića to je i trenutak kada zapravo okončava svoje originalno književno stvaralaštvo: u naredne dve decenije – izuzimajući slavenoserpski prevod Novog zaveta iz 1824. godine – on se gotovo sasvim posvetio prirodnim naukama, objavljujući kao ugledni profesor Harkovskog univerziteta, na ruskom, mnogobrojne radove iz te oblasti. Stoga se može reći da Stojkovićeva nadgrobnica Jovanu Rajiću nije samo našem velikom književniku i istoričari, nego na izvestan način, svesno ili nesvesno, i pesnikovom opraštanju od sopstvene umetničko jezičke kreacije (ako ne i od književnosti uopšte?!). Ovaj momenat, ova dvostruka vizura, posebno njen mogući autoreferencijalni aspekt, mora se imati na umu prilikom čitanja elegije „Na smert besmertnago Joana Rajiča“, koja predstavlja više od uobičajene klasicističke prigodne pesme, kako svojim značenjskim potencijalom tako i svojim eksplicitnim i implicitnim intencijama.

    Ova Stojkovićeva heksametarska elegija sastavljena je od dva plača („Pervij plač“ obimniji je no „Vtorij plač“). U prvom se može uočiti pet tematsko-motivskih sklopova: najpre dolazi svojevrsna invokacija Nikte („tamne boginjenoći“) i saznanje o Rajićevoj smrti; potom se uvodi patriotska tema (Rajićev duhovni doprinos „otačastvu“), dalje sledi ispovedni deo gde se posebno promišlja problem častoljublja, da bi se nakon povratka prethodnoj temi (sada izrazito metaforički obojenoj), „Pervij plač“ završio jednim pastoralnim fragmentom prožetim prosvetiteljskim duhom. Posebno je – u kontekstu uvodne napomene – zanimljiv ispovedni deo u kojem u prvom planu pesnikovog interesovanja nije slučajno baš častoljublje: sam Atanasije Stojković je od mnogih svojih savremenika bivao okarakterisan kao izrazito sujetan, slavoljubiv čovek (što se ne bi moglo reći i za Jovana Rajića). Prizivajući duh umrlog Rajića, Stojković nagoveštava da je častoljublje tajni osnov velikih velikih dela i kaže: „Častoljublje je obala najvidovitijih duša/ bez njega pak divna smrtnih dela bi bila/ u najdubljem snu“. I inače, on ne krije da mu je Rajić visoko „oblakom vrh pokriven“ i „cilj veliki“ uvek bio uzor: rečju, mladi pesnik je jasno odredio vrednosni kriterijum (jedan od najviših tadašnje srpske književnosti!) kojem njegovo delo teži, tačnije – jedini kriterijum koji bi i za njegovo delo mogao da važi. Rajić je ovde postavljen na pijedastal moljenika Muza, koji odatle i samom Stojkoviću blagosilja put ka istom mestu.

   „Vtorij plač“ je kompozicijski simetrično postavljen u odnosu na prethodni, u njemu se takođe može zapaziti pet tematsko-motivskih celina: nesumnjivo da je Atanasije Stojković vrhunsku pažnju posvetio svojoj najboljoj (i najverovatnije poslednjoj!) pesmi, sjedinjavajući preciznost kompozicije i preciznost antičkog metra (njegove heksametre još je Ludvig Šedijus ocenio kao uspešne). Dakle, drugi deo elegije „Na smrt besmertnago Joana Rajiča“ počinje pejzažom Podunavlja, da bi potom Rajićev život i tok Dunava postali jedinstvena metafora (prožeta opet patriotskim temama); najzad, u svojevrsnom finalu pesme, slici sveta u kojem je Rajić živeo suprotstavlja se slika sveta u koji on odlazi (onostranost „večnosti obe“ – prošle i buduće), kao i besmrtnost kojom je poentirana pesma i njen metafizički smisao.

   Zanimljivo je da – sasvim u rusoovskom duhu – pesnik dodiruje jednu panteističku koncepciju besmrtnosti divinizovane prirode kojoj i ljudsko biće pripada: „Ako i zgasne svagdašnji zvezda oganj, i veliko Sunce/ s kruga večnoga spadne, sva neizbrojnost/ planeta preteških skovitla se u čeljusti bezdne/ Mi svi ćemo proći kroz razvaline miliona/ svetova srušenih, i uzlećemo ka prirode tački“. Zapravo, čitav „Vtorij plač“ je prevashodno u znaku pitanja „kuda idemo?“, odnosno u znaku promišljanja posthumne čovekove sudbine: kao lajtmotiv ponavlja se uverenje da Rajić i dalje živi – ne samo u sećanju Srba nego i u prostoru „večnosti obe“ (staništu samog Tvorca). Prostor „večnosti obe“ (prošle i buduće) svedoči o tome da je sadašnjost tek tren, prolazni tren, tj. da je ovozemaljski život „kratki i bespokojni san“: Stojković ne prihvata „užasnu misao“ da Rajić nakon tog sna nestaje kao i sam san i naglašava: „Počuj svak smrtni! Moramo, moramo biti On i mi večni!“

   Prvi deo Stojkovićeve elegije „Na smert besmertnago Joana Rajiča“ više je prožet klasicističkim duhom, posebno kada je reč o mitologemama; u drugom, pak, dominira predromantički senzibilitet, posebno kada je reč o metafizici smrti i prirode (vidljiva priroda i „priroda druga“ stapaju se u apsolutnoj, večnoj besmrtnoj prirodi). Život kao san, smrt kao uvod u pravu stvarnost, suprotstavljenost ovozemaljske prolaznosti i onostrane večnosti, sudbinska metaforika uzburkanog mora i drugi elementi šire intelektualnu mrežu ove pesme ka baroknoj književnosti, ka stvaralaštvu Venclovića, Orfelina i samog Jovana Rajića. Literarna autoreferencijalnost, tj. metatekstualnost ne ogleda se ne samo u direktnom ili indirektnom odnosu prema delu književnika kome je ova pesma posvećena nego i u čestim refleksijama o smislu pisanja uopšte (na primeru Rajića, Stojković pokazuje da značajna dela donose jedan oblik besmrtnosti, koji je ipak drugostepen u odnosu na onu istinsku i iskonsku besmrtnost duše): taj smisao pesnik vidi i u nacionalno-kulturnoj i prosvetiteljskoj dimenziji, što je rečito dokazao svojim romansijerskim radom. Najzad, možda je Atanasije Stojković svojom izrazitom verom u vrhunski smisao „obe večnosti“ kojima sadašnjost ne pripada na neki način otkrio i razloge zbog kojih će – nakon ove elegije – napustiti književno stvaralaštvo (snove i nade vezane za njega!) i okrenuti se toj sadašnjosti, upravo onome što ona nudi, prepuštajući duhovne prostore vremenu (večnosti) gde samo oni postoje? Njegova potonja biografija kao da ukazuje na takav put (MEMENTO MORI elegije zamenjuje CARPE DIEM života!); „Na smert besmertnago Joana Rajiča“ u tom slučaju ukazuje na poetičku i egzistencijalnu samosvevt netipičnu za srpsku književnost, na odricanje od književnosti u trenutku kada joj je poklonjeno najbolje i najviše što se pokloniti moglo.

   Ako se za pesmu „Santa Maria della Salute“ Laze Kostića može reći da je ona istovremeno (ne samo metaforički rečeno nego i simbološki čitano!) i „Santa Maria della poesia“, onda se i za Stojkovićevu antologijsku nadgrobnicu Jovanu Rajiću može reći da je ona istovremeno i „Na smert (moje) besmertne poezije“: „Primi i zato ono što mogu ti dati: jednostavnu pesmu i čistu suzu.../ ...Serdce naše sledi nebeske krugove gornje.“ Doduše, autor se posle odlaska u Harkov i aktivnog rada na tamošnjem Univerzitetu, nije sasvim odrekao književnosti (kontroverze oko njegovog prevoda Novog zaveta, publikovanog 1824. godine, još uvek nisu u potpunosti razjašnjene), ali se poeziji više nikada nije vratio...

Dr Sava Damjanov

* Preuzeto iz: Sava Damjanov, „Apokrifna istorija srpske (post)moderne: novo čitanje tradicije 2”, Beograd, Službeni glasnik, 2008, str. 95-99.