Početna > Biblioteka > Izložbe knjiga > Izložba knjiga Atanasije Stojković >
Atanasije Stojković

   Atanasije Stojković je savremenik, svedok i učesnik Srpske revolucije i pisac prve fizike kod Srba. Same ove činjenice, čak i da nije bio svestrani muž veka prosvećenosti, koji se ostvario na poljima književnosti, filozofije i jezika, bile bi dovoljne da mu obezbede značajno mesto u istoriji srpskog naroda.

   Kao što su u Zapadnoj Evropi filozofi učenoga 18. veka postavili temelje Francuske revolucije, na čijim je vrednostima građena moderna Evropa, tako su i prečanski Srbi bili preteče Srpske revolucije i neimari srpske države, prosvete i nauke, posebno u prvim decenijama 19. veka. Okupljeni oko mitropolita Stevana Stratimirovića, školovani prečani su učestvovali u Pripremama prvog srpskog ustanka, formulisanju ciljeva i njegovom prerastanju u nacionalnu revoluciju. Nemerljiv je njihov doprinos u izgradnji diplomatije, državne administracije, pravnog sistema, prosvete, kulture i nauke obnovljene srpske države. Atanasije Stojković bio je jedan od izuzetnih delatnika ovoga kruga.

   Rođen je u Rumi 1773. godine, gde je i započeo školovanje. Nastavio ga je u protestantskom Šopronu, kao i mnogi Srbi njegovog vremena. Kada je 1797. godine započeo studije na slavnom univerzitetu u Getingenu, uzor mu je bio Dositej, a materijalno ga je pomagao Stratimirović. Izučavao je prirodne nauke i doktorirao filozofiju. U vreme studija na njega je posebno uticao, i bio mu neka vrsta zaštitnika, August Ludvig Šlocer, odlični poznavalac slovenskih starina i ruske istorije i jedan od najvećih slavističkih autoriteta svoga vremena. Možda ga je do Šlocera dovela baš Stratimirovićeva preporuka, budući da je Šlocer bio poštovalac srpskog mitropolita i da mu je posvetio drugu knjigu svoga poznatog dela Nestor.

   Kao pisac trotomne Fizike, objavljene u Budimu 1801-1803. godine, Stojković je 1803. izabran za profesora ove nauke na novootvorenom univerzitetu u Harkovu. U Rusiju je otišao sa takođe Rumljaninom Teodorom Filipovićem, koji će ubrzo pod imenom Boža Grujović postati prvi sekretar prve srpske vlade, Praviteljstvujuščeg sovjeta serbskog. Ubrzo za Stojkovićem u Rusiju stiže i memoar mitropolita Stratimirovića u kome on caru Aleksandru predlaže stvaranje slavjano-serbskog carstva na srpskom etničkom prostoru. To je, u stvari, bilo prilagođavanje srpskog pitanja ruskom projektu obnove Vizantije, zbog koga je, uostalom, Carev brat nosio ime Konstantin. Nekoliko meseci kasnije, 1804. godine, u Harkov kod Stojkovića i Filipovića svraća i prva srpska ustanička diplomatska misija, koju je predvodio Prota Mateja Nenadović. Kasnije će rečiti Prota o tome slikovito zapisati da su on i njegovi saputnici za Rusiju iz narodnih pesama bili čuli, ali gde se ona tačno nahodila nisu znali. Prilikom tog susreta, Stojković i Filipović su ovoj srpskoj delegaciji dali dragocena uputstva o tamošnjim političkim prilikama. Posle 1805. godine, Stojković postaje dekan, a potom u dva navrata i rektor univerziteta u Harkovu. Tokom 1810. godine obišao je Srem i Slavoniju, ali pod strogim nadzorom austrijske tajne policije, koja ipak nije uspela da utvrdi prirodu njegove misije, što bi, valjda, i trebalo da nas čini ubeđenijim da je u pitanju bila nekakva misija. Na povratku sa ovog puta Stojković je bez plaćanja carine u Rusiju uvezao poveću količinu vina i tkanina. Kako tamošnje vlasti nisu imale razumevanja za činjenicu da je on bio poreklom iz vinorodnog i putenog Srema, ova afera ga je koštala rektorskog položaja. Bez obzira na to, očigledno za neke zasluge, Stojković je 1815. godine od ruskog cara dobio ogromne zemljišne posede u Besarabiji. Tamo će, posle propasti Prvog srpskog ustanka, stići i Karađorđe, sa kojim je Stojković bio u vezi i o tome obaveštavao Stratimirovića. Budući da je postao član Ruske akademije nauka, Stojković je poslednje godine života proveo u Petrogradu. Odatle se dopisivao sa crnogorskim vladikom Petrom I Petrovićem, čak i o tome da postane crnogorski zastupnik na ruskom dvoru. Jedan od bezbrojnih dokaza Stojkovićevog patriotizma je i činjenica da je on 1830. godine svoju biblioteku sa preko 2000 knjiga zaveštao Kneževini Srbiji. Taj fond izgoreo je 1941. godine zajedno sa ostatkom Narodne biblioteke Srbije.

   Poslednjih godina, među istoričarima se govori da je srpska revolucija imala tri vožda: Karađorđa, Miloša i Vuka. Ako bismo, pored političke i kulturne, pojam revolucije proširili i na polje prirodnih nauka, ne bi bilo preterano reći da je pisac prve Fisike kod Srba, Atanasije Stojković, bio vožd na ovom planu. Istina, on u predgovoru skromno naglašava da je na njega samo pao žreb da ispuni Dositejevu želju da neko od Srba napiše Fisiku na jeziku svoga roda. Na ovu knjigu je bilo pretplaćeno više od 1200 prenumeranata, a ukupno je prodato skoro 2000 primeraka (tačnije 1851) što je zaista impozantan broj za ono vreme.

   Stojkovićevo trotomno delo Fisika prostim jezikom spisana za rod Slaveno-Serbski je ondašnjem čitaocu davalo pregled njutnovske fizike, ali i hemije, mineralogije i geografije – budući da univerzum prirodnih nauka tada još nije bio podeljen na posebne naučne discipline. U posebnim celinama Stojkovićeve Fisike obrađeni su pojam materije, astronomija (sunčev sistem i zemlja – koje je stvorio Milostivi Tvorec), osobine svetlosti, atmosfera i gasovi, voda, elektricitet, magnetizam, meteorologija, kretanje tela, i na kraju je data sistematizacija živog i neživog sveta. U prosvetiteljskom stilu, Stojković na gotovo svakoj strani kritikuje sujeverje, hvali znanje i nauku koji će ljudskom rodu doneti izbavljenje. Tako, na primer, u trećoj knjizi on razobličava narodno verovanje da ,,grmljavinu pričinjava sveti prorok Ilija vozeći se na koli“. Stojković prirodne pojave na momente opisuje i poetski. Teško da bi se koji među nama mogao pohvaliti da je prirodne nauke učio iz udžbenika u kojima je pisalo na primer: ,,Sve što živi: drvo, trava, cvet raduje se da će obnoć rosa oslabljene ude njihove ukrepiti. Zorom je sve u prirodi veselo“.

   Ono što posebno treba naglasiti je da Stojković nije bio samo pisac udžbenika, već se i istraživački bavio naukom i objavljivao stručne radove (u međunarodnim časopisima). Po tome je jedinstven među Srbima u prvoj polovini 19. veka. Godine 1807. objavio je u Harkovu studiju O vazdušnom kamenju i njegovom poreklu, u kojoj je dao pregled teorija o poreklu meteorita i opisao njemu dostupne primerke. Ta tema je bila veoma aktuelna u prvoj deceniji 19. veka tako da su njegovi radovi objavljivani i u Analima fizike, a navođeni su i u svim bibliografijama meteoritike onoga vremena. Zbog zasluga na ovom polju, ruski naučnici su u 20. veku jedno brdo na mestu pada Tunguskog meteorita (u Sibiru), nazvali njegovim prezimenom. Takođe, Atanasije Stojković je bio redovni član Ruske akademije nauka, član Getingenskog kraljevskog naučnog društva i Jenskog društva prirodnih nauka.

Mr Đorđe Đurić